Vrlo čudna družina se našla ispred ambulante za testiranje na Covid 19. Mada, mi smo toliko čudni, da više ništa i nije čudno.
Prve dve osobe koje čekaju za testiranje su neki bračni par u godinama, totalno neinteresantni. Iza njih, lepo doteran gospodin, u besprekornom kaputu, u formi i u sred telefonskog razgovora…
G: „Jeste, spremi mi od svega po dve boce. Ne, tri… Dobro, ako ja dolazim lično, onda mogu i više, ali ako šaljem malog, onda ne više od po tri. Džizas, zar je problem? Naravno da nije… E jesi čudak.“
Mladić,
direktno iza njega, naravno sluša razgovor, ne iz nevaspitanja ili znatiželje,
već iz nemogućnosti da slušanje izbegne usled raskošnog decibeliteta. Upita ga:
M: „Nabavljate krv na crno?“
G: „Ne, dobio sam Oskara… Jedva.“ (odmahne rukom)
M: „Vi ste glumac? Onda su boce nekako logične…“
G: „Ne tog Oskara, Oskara Maurera. Ko Boga da sam na Vajber dobio… (pauza) Nemate
vi pojma ovde. Čovek je čudo od vinara… Da sam grožđe, samo bih njemu pustio
da me cedi. A vi ga ovde ladno ne znate. Zato sam i otišao u Ameriku, tamo se
sve zna.“
M: „Odakle vam to da ga ja ne znam?!“, brecnu se momak. „On pravi vina i mom
najdražem vinaru, Đorđu Bikickom. Ja da ne znam Maurera?!“
G: „Okej, okej… Samo koja je šansa? Čime se ti baviš? Nešto oko vina?“
M: „Ne, ja sam arhitekta, ali trenutno radim u IT sektoru.“
G: „I ti kupuješ direktno vina? Odeš kod tog Đorđa, on zadavi mangulicu i…“
M: „Ne, ja samo preko neta. Nisam ni upoznao Bikickog, ali vidim da je super
tip. Sve što naručim, stigne bez greške. Najbolja oranž vina na Balkanu… Daću
vam mejl.“
G: „U jeeee… Opravila se Srbija. I sad ja iz Amerike idem u selo po vino, a
ti odavde sve na mejl. Rispekt, brader!“ (pogleda oko sebe i u redu ugleda dve
bliznakinje koje se tiho kikoću)
G:
„A šta se vas dve smeškate? Da ne znate i vi Oskara.“
B: „Ne znamo ga, ali ste vi smešan!“
G: „I šta ćete ovde? Nemate Koronu, nego ste vid’le red ko za Blek Frajdej, pa
stale… Ovde su starci, čeka se za bris i priča o vinu.“
B: „A kako vi pričate o vinu kad nemate čula?!“
G: „Vidi, dete… Za Oskarova vina se uvek ima dovoljno čula. Dovoljno je da si
bar živa. Nemate pojma…“
B: „Znamo mi vina. I volimo… I pijemo… Samo ne ta.“
G: „I kupujete to što volite, ako znate šta volite?“
B: „Mi smo otkrile isto tako dve sestre kao što smo mi, pa smo se
neprincipijelno vezale.“
G: „El one dole iz…“
B: „Ne te. Ove su gore iz… Sa Fruške Gore. Čerević. Jedine prave malvaziju u
Srbiji. Grašac im je isto strava…“
G: „Koji su sad pa to?“
B: „Verkat! Ludilo su… Čućete uskoro. Svi će čuti… To je kvalitet koji
suptilno vrišti.“
G: „Ajd probaću da vidim šta je… Mora li se cipelićima do njih ili može preko
neta, kao ovaj Bikickijev ispred?“
B: „Može sve. Mada je najlakše naći ih u svim bolje snabdevenim vinotekama.“
Dobro
držeća gospođa prati razgovor i kao što je to običaj kod vinoljubaca, gleda
kako da se uključi. Red se polako pomera i „gastarbajter“ je sada prvi pred
vratima. Gospođa mu reče:
I: „A šta naručujete u restoranu? Nema baš puno Maurera po kafanama…“
G: „Sad i vi znate Maurera?! O maj gad. Da se niste svi zarazili na nekom
vinskom salonu? U restoranu, gospođo, naručujem sve što mi ide uz hranu.“
I: „Probajte Imperator vina. Suprug i ja samo njih trošimo…“
G: „Imperator beše nešto makedonsko?“
I: „Ne to. Organska vinarija sa Fruške Gore. Na svakoj etiketi je drugačiji
novčić, posvećen nekom od rimskih imperatora rođenih na tlu Srbije.“
G: „A pa to moram. Pa suštinski sam onda vezan. I ti imperatori su gastarbajteri
bili, kao ja. Još ako je organsko…“
I: „Važno je samo da potražite u ozbiljnim restoranima. Doduše, ako nema
Imperatora onda je veliko pitanje koliko je restoran uopšte ozbiljan.“
Na
vrata pred red izlazi doktorka u belom mantilu, sa maskom i vizirom.
D: „Koliko vas je?! Jeste li svi zbog putovanja? Ima li nekih sa ozbiljnom
slikom?“ (svi odmahuju glavama) D: „U bre, ljudi, al ste žilavi…“ Nestrpljivi
„gastarbajter“ se okrete.
G: „Evo i doktorka o vinu!“
D: „Kakvom bre vinu? Šta pričate gospodine?“
G: „Pa pomenuli ste žilavku. To je sorta grožđa…“
D: „E baš ćete vi da mi objasnite. Ja sam iz Hercegovine, ovde srećno udata. A
kroz moj organizam je prošlo više Brkićevih žilavki, no limunade. Ajmo,
sledeći!“
Inače, što se naslova tiče, pokušaj ubistva je prošao katastrofalno neuspešno… Svi su ostali živi.