Nakon napornog dana i „bogtepitakoliko“ vezanih smena u Kovid ambulanti, doktorka Ognjena je dobila malo lufta. Vreme sa predivnim atributom – slobodno, žena zmaj, koja je ujedno i žena gurman, na neki način oplemeni kreiranjem lepog obroka za porodicu. Iz rodne Hercegovine su joj stigla tri paketa Brkićeve žilavke i valjalo je pripremiti nešto što se sa tom žilavkom drži pod ruku. Inače, kad smo već kod Brkića i žilavke, svako dopremanje iz postojbine se ispostavljalo kao komplikovano. Ognjenin brat od strica, koji bi trebalo da joj doveze i sam je sklon egzekuciji Brkićevih vina, pa isporuka često kasni. On se brani da mu to oduzimaju na granici, mada nema validnih dokaza. Definitivno će morati da smisli drugi kanal. Sad, kad je žilavka najzad stigla, kad voda ide na usta, ostala je još hrana. Prehrambene ideje, sasvim logično, nastaju i razvijaju se na pijaci. Dakle, pijaca…
Ognjena voli da šeta voćnim i povrćnim koridorima lokalne pijace, uz neizbežna zastajkivanja kod već poznatih lica. Oduvek ju je fascinirao autfit nakupaca, koji se trude da izgledom podsećaju na organske seljake, kako bi dodali mrvu autentičnosti svojoj robi. Preprodavačicu Stanu iz okoline Mladenovca, recimo, redovno pita da li su joj limun i grejpfrut domaći. Stana se samo prvi put ispalila odgovoriši potvrdno, uz pripadajuće pupljenje očnih jabučica radi uverljivosti. Ma, Stana je skroz ok.
Ovoga puta, Stana je uz standardne citruse, mango iz Šumadije i sremački avokado, na tezgi držala nešto što bi Ognjeni dalo čitavu paletu ideja. Brkićevim žilavkama se smešio ambiciozni partner.
Ognjena: „Kako je Stano“?
Stana: „Ohh, doktorka… dobro je; može i bolje“.
Ognjena: „Tebi nikada nije dovoljno loše“.
Stana: „Kako drugi, ja još i odlično, ne žalim se; šta ćemo danas“?
Ognjena: „Treba mi ovo (pokaže rukom na batat). Tvoj li je ili iz uvoza“?
Stana: „Ma moj, naravno… eh to je čudo prirode. Toliko je lekovit, a ti to najbolje znaš. Institut za lekovi su nazvali po njemu“!
Ognjena: „Stvarno?! Koji“?
Stana: „Pa onaj, Batat, gde prave i odobravaju vakcine“.
Ognjena: „Toliko je baš lekovit? Šta ima u njemu? Antibiotici“?
Stana: „Ima vitamin A koliko nećeš i prži se u manje zejtina. Pa minerali, ko u tablete. To ti je sladak krompir, pa može i u kolači“.
Ognjena: „Pa ako je po njemu intitut dobio ime i ima te vitamine, onda mi zamotaj kilo i po. Minerali bi trebalo da mi se slažu sa žilavkom. Nego, da ga jedem sa mesom ili sa prah šećerom“?
Stana: „Može i jedno i drugo. Ma čudo“!
Ognjena: „Inače si malo pobrkala. Torlak odobrava vakcine, a kako ti kažeš Batat je institut za javno zdravlje“.
Stana: „Eh pa Torlak nemam u robi. Evo ti kilo i po institucije… (pruža Ognjeni ovlaš odmerenih kilo i po) Ako iko ovo zna da ceni, onda je to moja doktorka Hercegovka“!
Ognjena: „Hvala Stano! Hercegovina neguje specijalan odnos prema krompiru. A ako je ovaj batat sladak upola kol’ko si ti, onda je presladak“.
Stana: „Da mi javiš sledeći put kako ti je ispao i da mi središ rusku vakcinu, preko veze…“
Ognjena: „To ti je završeno“. (udaljava se od Stanine tezge i upućuje se do prve kasapnice);
„Ćureći file, neka pečurka i institutski slatki krompir? Pa dobro, istrpeće to Brkić… jedva čekam“, reče u sebi, a možda i na glas.
Nenad Andrić
