U doba koje su neki zvali srećnim, a postoje i manje cinični ljudi, kafa se delila na: slatku, srednju i gorku. Danas kad te keša pita kakvu ćeš kafu, imaš milion podopcija. Kao kod frizera. U to vreme, koje M samo formalno pamti, na poklon su se nosile „štafeta“ bombonjere, dok skroz ne posedi čokolada. Niko to nije jeo, prevashodno iz bezbednosnih razloga. Neki su motive sa tih bombonjera kačili na zidove sa posebnim poštovanjem, kao da kače reprodukciju Tarnerovog brodića na pučini, ali to nije tema. Tema je večera kod školske drugarice, na koju je M pozvan. Nekada su se i muvali, ali život često ima centrifugalni karakter.
Drugarica je najavila da ima, odnosno da je nabavila Foa Gra, guščiju paštetu, ponos francuske kuhinje. M je trebalo da odgovori nekim vinom i da staru poluljubav donekle impresionira. Već dve godine, intenzivno se bavi impresioniranjem okoline proizvodoma vinarije Bikicki, tako da zadatak i nije bio naročito težak. Makana, svetla ili tamna? Da ide kod druga ili nekog kolege, poneo bi tamnu, a kod devojke, pogotovo bivše simpatije sevap je da se ponese traminac. Žene bolje reaguju na svetlu Makanu. Ako i ne bude ništa, biće im lepo. Opet, ako bude nešto, onda će biti, što bi Stole Hipster rekao, do jaja.
Priglupa pesma: „Da, to sam ja“, iz postracionalne faze Riblje Čorbe mu se motala po glavi, dok je stežući kesu sa dve flaše Makane prilazio stanu. „Ne, to se ne može desiti, ne može da bude skrnava, video sam je na instagramu“, razmišljao je na glas. E sad, izgled je danas teško sakriti… M je momak u srednjim tridesetim godinama, a u to doba koeficijent važnosti fizičkog izgleda počinje linearno da opada. „Ne, ne može da bude ni šabanka, pa znamo se godinama“…
Kada mu je otvorila vrata, odahnuo je. Bila je lepa, kao nekad. Ma bila je lepša nego ikad. Stara dobra Katarina. Ma još bolja… Izljubili su se i on joj je predao dve Makane, rekavši da ih malo „ladne“.
Katarina: „A zašto baš ova vina?“
M: „Pominjala si Foa Gra. Ovo vino ide odlično. Slatko, a sa sjajnim, nosećim kiselinama. Ima sve što pate nema, pa su sjajan pazl.“
Katarina: „Ma to je pašteta, pobogu. Mislila sam da pijemo jogurt!“
M-u se naglo srušio svet. Devojka koja je toliko obećavala, koja je bila nedosanjani san generacije. Ona koja je samo jurila starije, pošto su joj vršnjaci bili balavci… Pašteta i jogurt!? Znao je da postoji bag. Pogledao je tužno, kao baset kad ostane bez granula.
Katarina: (uz osmeh) „Šta se primaš, kretenu? Pa znam ja Bikickog, da li si lud. A i znala sam da ćeš baš Makanu da doneseš… Pratim ti sve profile i samo Bikickog kačiš.“
M: „Keti, imaš li jogurt?“
Katarina: „Samo voćni, ali mu je istekao rok. Otvori vino…“
M: „Moram prvo neku rakiju, da se prizovem. A Makanu ću da otvorim da diše malo. Kad se sad nisam šlogirao…“
