U domu Milice i Ljubice, okupljanje je već na ivici da intervenišu organi reda. Uz francuskog buldoga Šćepana, udomljenu mačku Dušanku, veliki broj ribica, same gazdarice Milicu i Ljubicu, stigla je i Teodora, njihova drugarica iz kraja. Direktan povod Teinom dolasku je tradicionalni neizdrž, koji je trese k’o malarija početkom proleća. Prošle godine su sve zajedno, sa gomilom prijatelja u tri automobila, overile najlepše godišnje doba u Verkatu, vinariji koja je globalni sinonim za ljupkost. Tei se, naravno, išlo ponovo. Šćepan se gospodski trudio da ignoriše sastanak, Dušanka to već obavlja rutinski, a ribice su igrale neke svoje primitivne fote, ambivalentnih pravila…
Tea: „Neće biti kao prošle godine. Neće, majke mi…“
Ljubica: „Neće biti, zato što ga neće biti. Ništa od vinarije. Sve je zatvoreno…“
Tea: „Ma daaaj! Ko se još na to prima? Sve ću ja da organizujem. Ide top ekipa.“
Milica: „Tea, nema šanse. Uostalom, sve i da idemo u Verkat, što je u ovoj situaciji jači provod nego pola godine na Maldivima, ko da vozi? Koga da obogaljimo za doživljaj? Ko da ne pije? Nemoj da si dete…“
Tea: „Sve rešeno. Uzećemo kombi, svi se lepo potrpamo…“
Milica: „Sestro, da se svi potrpamo u kombi, umesto u vinariju, već na izlazu iz Beograda će da nas savata murija, kolektivno ćemo u kovid bolnicu. Gde živiš ti?“
Tea: „Čitala sam spisak šta je sve zatvoreno…“
Ljubica: „Mogu da se opkladim da na tom spisku nema Verkata?“
Tea: „Nema. Verkat nije zabranjen, što znači da je dozvoljen!“
Ljubica: „Čak nema nijedne vinarije, zar ne?“
Tea: „Ne, da ja znam. Dakle, uzmemo kombi… Evo, našla sam najjeftiniji u kosmosu. Odveze, doveze… Po deset evrića, plafon. Manje od taksija, a inače je veće od taksija.“
Milica: „Taksi inače ima tu osobinu da je manji od kombija, slažem se.“ Ljubica: „I ko će da nas vozi za te pare, života ti? Šofer koji je gluv i slep, a od čula mu inače samo nešto malo radi dodir?“
Tea: „Profi je vozač, ne zezaj. Znači, idemo! Čim si se ti unela u materiju, to znači da ste obrađene. Uh, kako se radujem.“ (Milica i Ljubica se zbunjeno pogledaju)
Milica: „Ajd dobro, sve i kad bi pošle… Iskreno, lagala bih ako bi rekla da mi se ne ide. Jasno ti je da ne sme da bude pun kombi. Maksimum deset ljudi iz bezbednosnih razloga.“
Tea: „Ali ja sam već zvala… (broji u glavi) Pa ništa, biće dva kombija.“ Ljubica: „Ludačo, dva kombija?! Popićemo im pola proizvodnje.“
Tea: „Ma nećemo, samo malo da opepelimo prirodu. Prošli put smo se otkinuli od Malvazije, a sad im je Roze prosto eksplodirao, pa ćemo na njega da se fokusiramo.“
Milica: „Po tebi je, znači, rešenje diskretnosti da im svaki put forsiramo po jednu etiketu.“
Tea: „Da, da ne primete da smo bili. Biće super, baš se radujem…“
Milica: „Sve i kad bi pošle, da se citiram… Sad najozbiljnije, šta ćemo ako nas do Verkata zaustavi murija, doktori bez granica ili medicinske sestre bez živaca?“
Tea: „Pa ide Stojadin.“
Ljubica: „Šta ide???“
Tea: „Stojadin, Stole… Teča mu je u kriznom štabu. Roknuće pečat na neki papir da smo odobreni kao ekspedicija…“
Milica: „E ako ide Stojadin, onda se pakuj Ljubice. Čeka nas vozač bez čula, u Verkat avanturi za pamćenje!“
Nenad M. Andric – Vinovnik
