Izvor nikada nema dva puta, već mahom samo jedan. Ognjena je doduše, mogla da svoje misli nakon posla usmeri na dva koloseka, od kojih je jedan potpuni nesklad velikog broja pelcovanih ljudi, sa sve većim brojem obolelih, a drugi… Da, ipak se odlučila za drugi. U stan je ušla sa širokim osmehom. Gotovo prezadovoljna je bila prizorom sredovečnog „umereno barikiranog“ sakupljača sekundarnih sirovina, koji je vršio analizu kontejnera ispred zgrade sa zaštitnom maskom na dobrom delu lica. „Ima nade za ovaj narod!“, pomisli… „Preživećemo!“, takođe pomisli… U špajzu zatiče poslednju flašu Brkićevog Mjesečara: „E u tri lepe, zar ih nije bilo još par?!“, na glas zavapi…
Otvorila je frižider i izvukla stilizovanu fosnu koju je dobila od dragog Ace iz Ivanjice, a na kojoj se pod celofanom baškarilo dosta naseckane pršute, nešto kravljeg, nešto ovčijeg tvrdog sira, a ni kulena nije manjkalo. Ognjena ne voli da čita sa telefona. Ona to radi na kompjuteru, udobno zavaljena, sa čašom vina, u pratnji „posekotina“ na Acinoj ukrasnoj letvi. U poslednje vreme, što zbog posla, što zbog posebne životne situacije, nežno neguje neki oblik paranoje. Kukavni Gugl tu tek ne pomaže. Ognjena otvara poslednjeg Mjesečara i pali kompjuter.
Dok se sistem diže, a Mjesečar vrti u čaši, ona nema neke posebne ideje šta bi brljala po kompu. Igrice ne igra, sem nekih logičkih na fejzbuku, mejlove je već „preletela“ na poslu… Dakle – vesti! Zašto kažemo da Gugl ne pomaže protiv paranoje, već je podstiče. Prva vest koju joj je predložio Gugl, bila je poprilično stara priča o Brkiću (gle čuda!?) koji se pojavio u Wine Spectatoru. Kako taj Gugl baš zna da ona najviše u kosmosu voli njegova vina? Kako? Šta još zna? Uostalom, kad tako već sve zna, što joj ne pošalje profil nekog frajera, koji će na nju da se zalepi i ona na njega, k’o etiketa na flašu? Zašto joj šalje tekst o Brkiću u eminentnom vinskom časopisu, koji je ona već videla pre dva meseca? Videla, pročitala i konstatovala kako je divno što je izašao i kako je autor prilično tanak tip, pošto mu je veći fokus bio na ratu u Bosni, nego na sjajnim vinima i njihovim karakteristikama. Josip ne pravi vina u panciru i ne skakuće po minskim poljima, nego proizvodi sjajno vino. Uostalom, ako ne znaju posao, uvek mogu da pročitaju pravu ljudsku priču kod Garmaza.
Ognjenin zaključak se sveo na to da je sasvim jednostavno, jedan veliki časopis upravo veliki zato što iznalazi male vinarije. „Da, u tome je njegova veličina. I nije podigao Brkića, nego sebe kroz Brkića“, pomisli.
Mjesečar se pije višeetapno. Imate uvek ona prva dva kratka, ispitivačko prihvatna gutljaja. Treći je dug kao pubertet i u njemu se najviše uživa. Taj treći je kompozicija predaje, neke posebne blagosti i izvorne žeđi za nekim potrebama koje se teško formulišu. Brkić se pije zbog tog trećeg gutljaja… Međutim, Ognjenu je i dalje tištilo to što Gugl zna šta ona voli, a baš se ceo život trudi da bude zatvorena za javnost.
Setila se i anegdote kada je svom drugaru Čedi Narkomanu montirala sistem pre 25 godina, kojom prilikom mu je tajno na skrinsejveru napisala „Zdravo, Čedo!“ Čeda je ljubio monitor sedam dana, zapanjen što ga kompjuter poznaje… Na neki način se i ona osećala, donekle, Čedom. Ispijajući po deseti put treći gutljaj Mjesečara, pogledala je znak Gugla na novom tabu. „Ko išta zna o meni, zna za Brkića! Tako da, Gugle… Moj je algoritam, suviše providan alkohoritam. Postala sam i pesnik!“, reče Ognjena i uze telefon da naruči nova dva paketa svog omiljenog vina.
Nenad Andrić – Vinovnik