Milica nema puno sreće u ljubavi. Cinici bi rekli da ni ljubav nema puno sreće sa Milicom. A ne može se reći da ne daje šansu. Izlazila je sa mnogima koji su već u startu bili diskvalifikovani, sve u nadi da će je bar jednom prevariti njen najbolji drug od detinjstva – instikt.
„Majke mi, evo, počeću da kopam po oglasima. Evo, života mi! Pašću na najniže grane, one od šimšira, samo da vidim da li je neka majka rodila nešto što mi može biti partner“, pomisli u sebi. I tako, poče da kuca u pretraživač. Posle par slova, vispreni Gugl joj ponudi… Milica vrisnu!
Milica: „Ljubiceee! Ej, Ljubice!“
Ljubica: (koja je u tom trenutku bila zauzeta resetovanjem obrva, umalo ispusti pincetu) „Šta vičeš? Šta bi? Da ti nije ispalo dvadeset dinara?“
Milica: „Ljubo, vidi… (prinosi joj tablet) U Verkatu traže domaćicu!“
Ljubica: „Dobro, to je zaista validan razlog da ja sebi isteram oko.“
Milica: „Ajmo redom! Komunikativne smo. Volimo rad sa ljudima. Volimo Verkat. Volimo Verkat vina. Znamo sve o tim vinima. Govorimo engleski…“
Ljubica: (vraća se obrvama) „Još mi drhte ruke od tvoje dreke. Unakaziću se… I šta su još uslovi?“
Milica: „Klasika. Be kategorija, dočekivanje, predstavljanje Verkata. Sve klasika… Dobro, etiketiranje flaša, briga o lageru…“
Ljubica: „Uh, ti bi im sa posebnom ljubavlju brinula o redukciji lagera. Više personalno, a manje kroz prodaju. Šta još ima? Radno vreme? El kao mali Tajvanci ili nešto razumno?“
Milica: „Svi dani, osim ponedeljka i utorka. Nije od svitanja do sumraka, nego od podne do šest. Mislim, tada inače rade. Ne znam da li ima logike da neko radi kad se ne radi, ali plus minus sat bi bilo osam sati dnevno, što je super. Ej, zamisli da si sve vreme u Verkatu! To nije posao, to je blagodet.“
Ljubica: „Jedino što bi morala da se preseliš u Čerević. Jedino to, ali ne samo to… Piše li u konkursu da domaćin ili domaćica obavezno uživa u cigaretama?“
Milica: „Ne. Što bi to bilo važno?“
Ljubica: „Pa važno je, kako nije? Kada su ti gosti smarači, a neće da idu, onda im spržiš sve pljuge. Pošto nemaju gde da kupe u selu, moraju da idu.“
Milica: „Ako si ti normalna… Uostalom, ja sam mislila da se ti zaposliš u Verkatu. Tebi je frka za šljaku.“
Ljubica: „Imam sutra neki razgovor. A i inače, hoću u vinariju da idem k’o gospođa. Nego, kako si došla do tog oglasa?“
Milica: „Ma tražila sam… Nije važno.“
Ljubica: (podsmešljivo) „More ćerko, okani se botova! Frajeri su svuda oko nas. U prirodi su, Milice!“
Nenad Andrić – Vinovnik