Dom Kneževića pripada uskom krugu domova u kojima atmosfera vrlo iskreno, svaki put izgovori: „Dobro mi je!“ Doduše, to zaista i misli. Materijalno i vakcinama obezbeđeni, vedrog duha, bez potrebe za trulim kompromisima (jednako izbaždareni), sličnih afiniteta, dišu kao jedno mada poseduju dva para funkcionalnih plućnih krila… Ma, Dušica i Ljubiša su uvek bili nešto posebno.
Šmekerski uvaljena u fotelju, Dušica je preturala po telefonu, dok se Ljubiša svojski trudio da super lepkom oživi neki komad grnčarije koji je incidentom postao više komada grnčarije. Svaka nova čaša Valerijusa je bila dokaz da se u rukama posvećenog vinofila grnčarija razmnožava nekontrolisanom deobom.
Dušica: „Ljupče, gde ćemo na more?“
Ljubiša: „El ima toga ove godine?“
Dušica: „Ima, zato te i pitam gde ćemo. Da nema, odgovor bi se sam nametao…“
Ljubiša: (pogleda je) „Kad složiš to lice, odmah znam da već znaš i da me pitaš samo pro forme. A to me nervira skoro kao ovaj uzaludni posao. (sipa novu čašu Valerijusa) Da čujem šta sam izabrao?“
Dušica: „Kumbor si izabrao! Postoji novi…“
Ljubiša: (digne glavu, zapanjeno) „Kumbor?! Pa tamo sam bio u vojsci. Tamo si i ti bila kod mene u vojsci? Što tamo? Ma nema šanse…“
Dušica: „Prekidaš me! Otvorio se novi fantastičan hotel. Bili su novinari ili novinar, mada oni nikada ne idu sami, iz Dejli Telegrafa. Napisali su lepu reportažu. Idemo tamo!“
Ljubiša: „Englez da mi kaže gde da idem na more?! Odvratni Telegraf? Teraj tu bagru… Zna Englez šta je more?! Pa njima more služi samo da se samoubiju sa litice ili da isprate svoje krvnike u pohod na kolonije. Mani me Engleza i njihovih preporuka. Pogotovo to režimsko glasilo. Nema šanse! Da ti je Italijan rekao ili Španac, pa i da pričamo, ali Englez…“
Dušica: „Hotel se zove One & Only Portonovi…“
Ljubiša: „Ma može da se zove i – Izvoli Ljubiša Sve Ti Je Džabe U Deset Zvezdica… Ja da slušam Engleza. Jorkširski karton puding i krompir iz rerne u ljusci… Oni znaju kako se uživa? Telegraf će da me šalje na more! Pa imam ja ličnost neku, valjda.“
Dušica: (insistira) „I taj novinar je sve lepo opisao, a od vinske karte je pomenuo samo Imperatorov Constantivs, prirodno u superlativu… Jedino Constantinvs!“
Ljubiša: (podigne glavu od rabote, a spusti ton od miline) „Englezi su veliki narod. Da nisu, ne bi vladali svetom onolike godine. Ta kultura, očuvanje tradicije, raskošna istorija, umetnost… Pa taj osećaj za detalj, to niko nema. Kažeš, pohvalili Constantivs? Znači da je i ukus još uvek na zavidnom nivou.“
Dušica: „Da, da…“
Ljubiša: „Imperator je samo za odabrane. Daćeš mi link da pročitam taj objektivan, uravnotežen i sigurno, gotovo umetnički prikaz.“
Dušica: (smeje se) „Važi! Nego, koliko dana da rezervišem u hotelu?“
Ljubiša: „Nikako ispod deset… Šta je deset dana na moru? Ma bar dve nedelje, pa ne žurimo nigde!“
Dušica: „U redu, žilavi.“
Kompromis? Da, samo kad je puki detalj u pitanju. Kod pravih partnera, za njim potreba ne postoji. A što se tiče Ljubišinog lepka kojim je sjedinio grnčariju, čim firma uplati za advertajzing, saznaćete ime. Tu recimo, nema kompromisa!
Živeli, uz Constantinvs!
Nenad M. Andric – Vinovnik
