„Poštovani Đorđe,
Sa velikim zadovoljstvom sam primio vest o Vašem izuzetnom uspehu na najprestižnijem svetskom takmičenju vina u Londonu. Zlato na Dekanteru je veliki uspeh i ta medalja Vas je sada formalno lansirala u krug odabranih svetskih proizvođača vina. Ništa neočekivano i nelogično. Uncensored je definitivno vino koje je tog zlata vredno. E sad, da se malo vratimo u blisku nam prošlost:
Koliko smo mi samo nenormalni?! Recimo, kada Đoković odigra aljkavo dropšot, skloni smo da napomenemo kako on nikada nije znao i kako nema pojma, te kako smo mi sve vreme znali da nije to to. A dečko je nešto najbolje na temu tenisa na planeti i u istoriji. Šta hoću da kažem? Čudio sam se nekim ocenama vaših vina, kada je (npr) divni Uncensored, ocenjen neznatno bolje od tečnosti za poliranje šoferšajbne sa aromom histerične limete. Možda ja ne znam puno toga, ali sam potpuno siguran da nisam nenormalan. London je potvrda da zaista nisam nenormalan i da je prethodno pomenuto ocenjivanje običan bag koji se dešava prilikom svake subjektivne rabote. Znam tačno kako Vam je tada bilo. Muški ste sve otrpeli i došli do zasluženog uspeha.
Želim da sa Vama ovde podelim neka razmišljanja vezana za zlato. Hemijska oznaka za zlato je „Au“. Isto to Au mi koristimo kao uzvik čuđenja, što bi značilo da se čudimo uspehu. Neretko se to Au razdvoji („A u…“), pa onda imamo nešto što je embrion familijarne psovke, koja je, opet neretko, čak i afirmativna, sa detaljima olakšanja. Vaše zlato jeste to olakšanje. Uncensored jeste za „Au!“, ali i za „A u…“ Nemojte da Vas čudi povremeno nerazumevanje „u lokalu“. Kada sam već ubacio Đokovića u ovo obraćanje, sevap je da turim i Teslu. Naime, da je ostao u Lici, Tesla bi bio „Ludi Nidža“ što blesi u oblake, seoski momčić za sprdnju. Tek nečiji uspeh u inostranstvu nam daje malo slobode da stvari hrabrije sagledamo. Posle bitke miševi postaju generali, a mi smo tu militantnu Pepeljugu doveli na nivo kulta. Vaš narandžasti traminac se više neće gledati istim očima. Bravo za njega i za Vas!
Iskreni obožavalac Vašeg rada i znanac sa vinskih dešavanja, Stole!“
Stole Hipster: „Šta misliš, jesam dobro sročio?“
M: (pogleda ga začuđeno nakon saslušanog pisma) „Ti si to sročio?“
Stole Hipster: „Dobro, malo mi je pomogla i Ruža. Opet smo zajedno…“
M: „A koji deo je baš tvoj?“
Stole Hipster: (nervozno „trči“ kroz tekst) „Ma čekaj, ima… Čekaj, evo… Ne nije!“
M: „Pa ništa, pošalji Bikickom, ali potpiši i Ružu. Obavezno se slikajte sa onim Đoletovim NASA čašama, to će da ga posebno gane.“
Stole Hipster: „Au! U pravu si… Potpisaćemo se, slikaćemo se… Zaslužio je dečko!“
M: „Zaslužio je čestitke, a koliko je zaslužio i vašu fotku, daće mišljenje konzilijum psihijatara.“
Zlato na Dekanteru jeste tačka razdvajanja. Mali postaju veliki, a veliki još veći. Oranž vina su za mnoge, čak i odlične poznavaoce, još uvek „zona magle“. Odbrana da se to „ne razume“ je pala. Svako ko „ne razume“, trebalo bi da se malo više potrudi… Bravo, Bikicki!
Nenad M. Andric
