U grandioznoj lepezi ozbiljnih filozofskih pitanja uvek se potkrade i neko nedotupavno. Može li jedna bliznakinja da bude pozitivna na Koronu, a druga ne? Da se u slučaju Milice i Ljubice desilo baš tako (jedan plus, jedan minus), sumanuta kafanska rasprava od sinoć bi bila značajno kraća. No, obe su negativne, pa se to malo zalilo sa prijateljima i tako… Život ima taj hobi da ide dalje! Udobno zavaljene u svojoj trpezariji sestre troše prohladno popodne. Milica lista neke recepte, a Ljubica obavlja telefonski poziv.
Ljubica: „Vidi, Uglješa… ne moraš. Mi smo obećale devojkama, ali… nemamo kola. Imale smo, ali je Milica mislila da ume da parkira. Da, loše mišljenje. Samo krilo. Ali vidi, vodile bi te mi i da imamo kola, a ti da nemaš. Nije zbog toga, keve nam. Čerević je tako blizu…“
Milica: „Nemam oči na potiljku. Teraj ga, ako neće…“
Ljubica, (pokaže joj rukom da ućuti): „Vidi Ugi, moli te drugarica… idemo na dan, biće lep, vidiš da je sve otišlo dođavola. Ljudi nigde ne idu, a mi na put. Hajde, bre! … Nismo pozitivne, nemamo ništa, pa šta zezaš, proslavili smo zajedno… Kako? Ipak imamo? Nemamo, bre.“ (sledi Uglješin monolog koji traje deset minuta; Ljubica simulira samoubistvo davljenjem). „Ne, nismo rođene istog dana. Tako, lepo, nismo. Milica se rodila u pet do ponoć, a ja pola sata kasnije. Nije to frula dvojnica pa da izađemo zajedno, držeći se za ruke. Jeste, jedna po jedna. Ne znam samo kakve to sad ima veze… Aha. Ne merkati, dilejo, Verkat. Merkati su slatke životinjice, ali nije to… Znam da znaš. Znam i da si duhovit. Ako nećeš da nas voziš, onda ništa. Tako reci, aj’ ćao“!
Milica: „Cenim da neće“?
Ljubica: „Samo ne znam što sam ga uopšte zvala. Nedelja, ej! Dan koji je nekad bio praznik. Niko ne radi, svi se viđaju, druže, priroda i te fore… Ništa to ne znači baksuzu“.
Milica: „A onaj deo, kad si zaćutala i kad sam pomislila da umireš. Šta ti je pričao“?
Ljubica: „Teoriju o porođaju gde se plodovi drže za ruke kao osnvci si čula…“
Milica: „To jesam. Dalje“?
Ljubica: „Eh onda je, da skrene temu sa sebe kao frajera koji ostavlja dve drugarice na cedilu, postavio dilemu o tome da li čovek kada jede svoje zanoktice krši post. Naravno, sam je postavio pitanje i sam dugo, bez poente razrešavao“.
Milica: „Kod njega to nije post, pošto on nije životinjskog porekla, već više vuče na PVC…“
Ljubica: „Da, zaključio je valjda da je prekršaj ako jede tuđe. Ko još jede tuđe zanoktice?! Nego šta ćemo za Verkat? Isposnik nam je bio poslednja nada…“
Milica: „Javiću ja Nataši da ne dolazimo. Da nam oroči zezanje za proleće. Za vino ćemo se snaći“.
Ljubica: „Možemo, bre, preko Tata Mate da uzmemo. Oni na domaćinsku narudžbinu pošalju po bocu Verkat Malvazije gratis“.
Milica: „A da naručimo samo vino i dobjemo gratis“?
Ljubica: „Zovem Tata Matu i ne naručim hranu?! Sestro, mazohisto! Rižoto sa dimljenim plodovima mora, alo“?
Milica: „Uf, nizak udarac! Zovi ti Vladu, umiljatija si…“
